MERCY – MILOST

Intervju sa Krisom Pratom
Stiven Goldman

U naučnofantastičnom trileru Milost, Kris Prat tumači detektiva LAPD-a Krisa Rejvena, policajca koji se sada nalazi na suđenju za ubistvo sopstvene supruge — i ima samo 90 minuta da dokaže svoju nevinost pre nego što veštačka inteligencija, sudija-porota-i-dželat (Rebeka Ferguson), odluči o njegovoj sudbini. Bukvalno vezan za stolicu u Milost“ sistemu — nepogrešivom aparatu pravde koji je i sam nekada podržavao kao rešenje za talas teških zločina — on mora da se pribere i izvuče svaki trag dokaza iz opštinskog LA oblaka: arhiviranih snimaka svake njegove javne (i privatne) društvene interakcije, kako bi dokazao svoju nevinost… pre nego što vreme istekne.

Kao jedan od najuspešnijih glumaca današnjice u Holivudu, Kris Prat najpoznatiji je po svom radu na franšizama Čuvari galaksije i Svet iz doba jure. Sreli smo se s njim u Los Anđelesu, gde je govorio o snimanju svog novog futurističkog trilera Milost. Razgovor je uređen radi jasnoće i sažetosti.

Milost je verovatno jedan od najiščekivanijih SF filmova 2026. Šta te je u početku privuklo projektu?

Kris Prat: Scenario mi je bio sjajan. I volim Timura (režiser, Timur Bekmambetov). Radio sam s njim ranije, pa je ovo bila prilika da ponovo sarađujemo. Bila je to i prilika da snimam u LA-u, što se dešava sve ređe, pa sam i zbog toga bio zahvalan… Ponekad mi stigne nešto na sto što je potpuno drugačije od svega što sam ranije čitao. Video sam Profil(2018), zaista divan, manji film koji je Timur uradio u tzv. screen-life stilu (gde se radnja odvija na ekranima telefona, laptopova, sigurnosnih kamera), i to mi je bilo uzbudljivo. Ideja da se to podigne na sledeći nivo — nešto više filmski, oslobađajući se tipičnog screen-life pogleda, ali uz sjajne vizuelne efekte, veći budžet i odlične glumce — delovala mi je kao prirodan naredni korak.

Ovaj film je i prilično drugačiji od svega što si dosad radio.

KP: Oduvek sam želeo da igram detektiva. Moj brat je bio policajac i pomagao mi je kao tehnički savetnik, tako da je ovo bila prilika i da zajedno radimo. Takođe mi se dopalo kako su osmislili Los Anđeles u bliskoj budućnosti — na ivici distopije, sa potencijalnom primenom veštačke inteligencije u pravosudnom sistemu… Sve me je to pogodilo. U privilegovanoj sam poziciji da uglavnom govorim „ne“ projektima kada ih pročitam. Ovog puta sam ga pročitao i prilično lako rekao „da“.

Koja je pozadina Milost sistema koji vidimo u filmu?

KP: Radnja se dešava u budućnosti u kojoj je broj teških zločina eksplodirao. Pravosudni sistem ne funkcioniše, i grad je stekao dovoljno javne podrške da koristi tzv. opštinski LA oblak — digitalni svet nadzora. Oni tvrde da imaju dovoljno dokaza da optuže osobu sa preko 90% verovatnoće da je kriva… A zatim imaš 90 minuta da dokažeš da nisi. Ako ne uspeš — ubijaju te. Ideja je da je Milost Capital Court sudija, porota i dželat u jednom, vođen veštačkom inteligencijom, bez ljudske i političke pristrasnosti, fokusiran isključivo na činjenice i potpuno oslobođen ljudskih grešaka.

Već si ranije radio sa Timurom Bekmambetovim…

KP: Glumio sam u filmu Traženi (2008) koji je radio sa Anđelinom Džoli. To je bio jedan od prvih filmova koje sam snimao u LA-u — pre dvadeset godina ili tako nešto.

Dok sam gledao Milost, delovalo mi je sasvim drugačije od većine filmova — i setio sam se njegovog screen-life filma Pretraga (2018). Da li si video taj film? Da li je to bila inspiracija?

KP: Video sam Pretragu. Ali film koji mi je zaista bio sjajno urađen bio je Profil (2018). To je još jedan njegov screen-life film, i taj me je baš dirnuo. Mislim da su ovakvi filmovi počeli da niču jer mogu da se rade relativno jeftino pošto se snimaju kamerama koje koristimo svaki dan — dash-camovi, ekran-kamere… Baš kao Pretraga, Profil pripada tom svetu i poslužio je kao referenca. Ali u Milost smo se donekle oslobodili tog formata jer smo imali veći budžet. Mnogo toga je pisano iz perspektive sudije Medoks (Rebeka Ferguson), koja gleda moj slučaj. Uglavnom gledamo suđenje i sve dokaze. Ali ponekad izlazimo iz tog okvira i dobijamo objektivnu perspektivu. Dakle, nije u potpunosti screen-life film, ali taj stil jeste ugrađen — zato što ima smisla.

Na površini je to vrlo „zatvoren” film, ali zapravo uopšte nije. Vidimo i mnoštvo stvari koje se odvijaju izvan sudnice, na virtuelnim ekranima oko njega…

KP: I sve to vidiš istovremeno. To ga čini savremenim. Jasno, može da izgleda kao dramski komad u tri čina — scena na kojoj sam 90 minuta u sudnici… Ali takođe vidimo sve te vinjete i trenutke iz njegovog života, akcione sekvence, svaki dokaz koji ga može osloboditi ili osuditi. Sve smo to morali da snimimo. Dakle, tri čina snimali smo u seriji dugih kadrova, nekad po pedeset, šezdeset strana odjednom. A onda su sve vinjete i ostali delovi bili dodatni snimajući dani, van samog suđenja.

Kako je izgledalo gledati film prvi put?

KP: Bilo je neverovatno. Bio sam sa sinom Džekom, koji ima 13 godina, i suprugom Ketrin, i oboje su bili na ivici sedišta sve vreme… Kada radite film koji toliko zavisi od postprodukcije, to je posebno iskustvo. Obično, kada gledate film, znate šta da očekujete jer ste bili na setu svakog dana. Ali ovde ne vidite hiljadodelni mozaik dok se sve ne sklopi. Obično snimite film kao poklon publici — ali to je film koji vi sami nikada ne možete objektivno da gledate. Ovde je ipak bilo malo toga. Ali pošto je veliki deo filma urađen u postprodukciji, nisam znao kako će izgledati. Znao sam priču, svaki dramski trenutak — ali je ipak bilo uzbudljivo i novo kada sam ga video. Kada sam video sve sastavljeno, pomislio sam: „O, brate, ovo je brutalno dobro!” (smeh)

Šta je bilo najteže tokom snimanja?

KP: Mnogo toga, jer smo snimali duge kadrove. Nije bilo mnogo mesta za rezove… Snimali smo 40-, 50-minutne kadrove sa ogromnom količinom dijaloga. A onda sam imao i obavezu da gledam u određene tačke — ovde pričam s nekim preko video-poziva; tamo je drugi, tu je neki dokaz, tamo se desilo nešto novo… Morao sam da reagujem na sve to, a mnogo toga zapravo nije bilo tu. Navikao sam na to snimajući Svet iz doba jure i Čuvare galaksije. Reagovanje na nešto što ne postoji nije mi strano. Ali snimiti sve to koherentno u dugim kadrovima — to je bio izazov. Morate tempirati kada da usporite zbog dramatičnog momenta, a kada da ubrzate zbog stresa i haosa… Kao neka tehnička koreografija, kao da učite veliki plesni broj pa ga onda izvedete.

Kakav je bio rad sa Rebekom Ferguson? Da li ste zapravo radili zajedno na setu?

KP: Pa, i da i ne. Rebeka Ferguson igra Medoks, AI sudiju, koja je… ako bi sudija Džudi i T-800 imali dete — to bi bila Medoks. (smeh) Rebeka se uglavnom pojavljivala na ekranu ili kao glas na delovima ogromnog seta Milost suda u kojem sam bio. Ali zapravo je bila na drugom setu sa kamerom uperenom u nju. Emitovali su je na ekran iznad mene. Nekad bih reagovao samo na njen glas i zamišljao gde je njeno lice. To je zavisilo od kadra. Ako je kamera bila iza mene i gledala ka ekranu, ona je onda bila tamo. Ako je snimalo samo mene, onda nije — i čuo bih je kroz bubicu u uhu.

Šta želiš da publika ponese iz filma?

KP: Zaista se nadam da će ga gledati na velikom ekranu, da se potpuno udube u ovaj svet kako je i zamišljen — sa 3D-om i svim elementima koji dolaze ka njima. To je apsolutna adrenalinska vožnja. Nadam se da će ljudi otići u bioskop i ponovo osetiti ono što su osećali gledajući filmove poput Brzina — gde film krene i ne stane do kraja. Ovo je prava old-school filmska jurnjava, i nadam se da će ljudi dobro da se provedu.

Projekcije:

Nedelja 01.02. u 17.00

Srijeda 04.02. u 20.00

KUPI KARTU